Naslov knjige Ivane Miškove, Bele životinje su veoma često gluve, metafora je unutrašnjeg albinizma – unutrašnje gluvoće i slepila, koji čoveku oduzimaju ravnotežu i uvode ga u veze i okolnosti koje mu nanose štetu i vode ga u propast. Knjiga sadrži jedanaest kratkih priča koje odlikuju apsurdna radnja, ekscentrični likovi i sofisticirani humor. Protagonisti su sanjari sa iskrivljenom percepcijom stvarnosti ili sebe, zarobljeni u iluzijama ili fiksnim idejama koje ih otuđuju od sopstvenog života. Oni istrajavaju u čaurama jer se plaše da se predaju svojim strastima, ne umeju da vole druge i sebe, nesposobni su da se odupru ili otvore okolnostima, nesposobni za saosećanje. Svesni su svojih slabosti, nedostataka i grešaka i očekuju pravičnu kaznu za svoju krivicu u vidu klјuča koji je nestao ispod postave, pada u dvorište, proterivanja iz stana od strane sopstvenog  gosta ili silovanja. Posmatramo ih u kritičnim situacijama u koje autor zalazi detalјno, sa osobitim razumevanjem analizirajući njihovu povredu, gubitak ili stid.
Simbolična je naslovna priča u kojoj se pojavlјuje trofej belog jelena koji je oko vrata imao gumu, u koju se zaglavio kao mladunče i rastao s njom. Upravo je to iskustvo junaka ovih priča. A Ivana Miškova im uklanja te „gume“ s vrata. Ili barem otvara mogućnost za takvo oslobođenje.